u noci krupnog meseca
usred moga prozora
usled prevelike doze svetlosti
setim se sta sam s tobom volela...
mislices da su poljupci
mislices da su vreli dodiri
i stapanje nasih tela
mislices da su neke besmislice
strastveno sapatom usadjene u moju svest
pogresno..o kako pogresno
sve to mogu i sa drugima
ako pozelim...
a kucanje onog tvog srca
duboko ispod snazne povrsine
izdajnicki otkriva coveka kakvim se
ne predstavljas...
na tebi lezati
i uspavati ono divlje sto u sebi krijem
slusati negirano srce
koje peva pod mojim usnama

s tobom sam
mnogo volela...

ja imam ovde sve sto zamislim
da doveka hodam pravo zivotom
i uz osmeh pokazujem vidljivi deo mene
hranim ego podizanjem ljudskih obrva
i da odmaram oci na decijim nestaslucima
al stalno susrecem samu sebe
svrbi beleg od rodjenja
moja vakcina protiv smrti
kojom me prva zaplakala
vlasnica toga dana..
moj cuvar uzdignuca
iznad sivila i pravila
koje i ocevi (krisom) preskacu
iznad pesama o tumacenju snova
koje sam mucno naucila
kada sam morala silom da porastem
eto bas jedino tada, silom
mojom ziskom protiv umrlog duha
onog sto cini nestasluke i kad ih grdi
i koji bez reda zavrsavaju po sveskama
sto deca ne ispune nikada
nego ih sakriju od sebe
da docekaju svoju prvu kaznu
onu najstrasniju
kad se prvi puta nadju u mraku
toliko tamnom da ni sebe ne vide

volela bih gledati tvoje usne
dok mi govoris
sasvim muske poglede na svet..
pitao bi me zasto cutim
ja bih se nasmejala
uvek jednako, jednako tvoje
a samo moje
onda bi srknula kafu
iz ne uvek iste soljice
i nastavila gledati tvoje usne
preko njenog oblog ruba

razmisljam
i pitam se...
ti
bi bio tu, skroz budan
sasvim u stvarnosti
a ja
bih ti ljubila usne
pogledom
negde gde nas
nema.

I do kraja cutim
to sto ja jesam
zato sto verujem u nas.
Zato sto nosim
jedno bogatstvo
sakriveno u sklopljenom
dodirnuto dahom
njegovim
jednom
pa u odjecima
izmedju zivota.

Sednem tako i pokrstim ruke na kolenima.Spustim bradu na sto pred kompom,ko da legnem,i sve se umiri.I onda gledam njih.Hodaju i cute.Hodaju najtise od svih mojih cutanja,odvaznog koraka,hodaju u vecnu samocu.Dvoje tvrdoglavih,samih,svesnih,ne obicnih i cutljivih odmice kroz dan.I tako ih gledam.Cudni,jedno na drugo lice.Susrecu se,prolaze,mimoilaze,promicu,zamicu,zastanu,potrce,nikad ne placu i
grade svet koji nikad nece biti u njima.Al oni u njemu sigurno hoce.

I onda noc.
I juce..

-Nemoj mi molim te otici nikad..kakav god da si..ako i odes..vrati se..
-Jesi luda..jedva sam te pronasao..zar da te sad ostavim..nikad..

Uspravim se na mojoj stolici da udahnem,kao da me isprepada srce,promeskoljim se,a jos tisina.Samo moje okretanje,koje zalici na zvuk vrbe na toplom vetru zasusti zacas i utihne pre nego pozelim.
I tako...
..........

..Dobro jutro.
Sredjene misli,sredjena dela,miran dan.
A uz to mi se kao stvarno ucini da sam snove zaboravila.